Reflecting on the urgent need for actions to achieve a healthy planet and prosperity of all

Cilj nacionalnih konsultacija u Srbiji je da podstaknu debatu na nekoliko pre-definisanih tema u okviru inicijative „Stockholm+50“. U nastojanju da se stimuliše i pomogne proces konsultacija baziran na iskustvima i znanjima učesnika, promovisaće se koncept „Zdrava planeta za opšti prosperitet“. U tu svrhu definisana su određena pitanja i grupisana u tri dijaloga, a koja bi trebala da usmere diskusiju u željenom pravcu i da omoguće komparaciju stanja među zemljama, na globalnom nivou.

Zaključci, ideje i sugestije iznete tokom predstojećih sastanaka biće integrisani u Nacionalni izveštaj čiju će pripremu pomoći UNDP, a koji će i zvanično biti dostavljen krajem maja, domaćinu sastanka u Stokholmu.

U nastavku su pitanja koja Vam približavaju suštinu Dijaloga 1, a mi Vas molimo da se uključite u diskusiju. Ova sekcija za komentare zamišljena je kao prostor za otvorenu komunikaciju, tako da, budite slobodni da, pored davanja sopstvenih komentara, pružite svoje viđenje i na izneta mišljenja drugih.

Dijalog 1:  Promišljanja o urgentnosti delovanja ka ozdravljenju planete i ostvarenju opšteg prosperiteta

1. Kako možemo uspostaviti i regenerisati pozitivan odnos sa prirodom? Navedite 2-3 dobra primera iz prakse i postupke koje smatrate da treba replicirati/unaprediti kako bi se napravio iskorak ka stvaranju zdrave planete. Koje su politike potrebne i koje je strukture neophodno uspostaviti da bi se preduzele takve akcije?
2. Kako održati zdrave ekosisteme, zaštititi prirodu i istražiti mogućnosti za ublažavanje i prilagođavanje klimatskim promenama kroz bolje upravljanje prirodom i korišćenje rešenja zasnovanih na prirodi? Kako zaustaviti gubitak biodiverziteta, podržati njegovu obnovu, posebno u svetlu predstojećeg 15. sastanka Konferencije stranaka (CoP15) u okviru UN Konvencije o biološkoj raznovrsnosti (CBD)?
3. Kako pravilno odgovoriti na pretnje uzrokovane klimatskim promenama imajući u vidu projekcije globalnog rasta temperature od 3℃ do kraja ovog veka, što značajno prevazilazi ciljeve Pariskog sporazuma, i kako taj rast dovesti na željeni nivo „znatno ispod 2℃”, sa težnjom ka 1,5 ℃?
4. Kako stimulisati promene u obrascima/modelima proizvodnje i potrošnje, kako stimulisati nove ekonomske modele zasnovane na cirkularnoj ekonomiji, kako smanjiti upotrebu minerala i drugih materijala, podržati ponovnu upotrebu i reciklažu i kako poboljšati efikasnost u potrošnji energije i povećati učešće održivih izvora energije?
5. Kako poboljšati upravljanje plastičnim otpadom i hemijskim zagađivačima i minimizirati rizike po ljudsko zdravlje i ekosisteme, uključujući i implementaciju Bazelske, Roterdamske, Stokholmske i Minamatske konvencije?
6. Kako obezbediti socijalnu pravdu i održivost kroz uspostavljanje sistema nadležnosti i odgovornosti za zdravu životnu sredinu i kako oni koji bi trebalo da budu odgovorni mogu biti primorani da preduzmu mere obnove i sanacije?
7. Koji su institucionalni nedostaci i drugi izazovi u sprovođenju legislative u oblasti zaštite životne sredine i kako obrazovni sistem i naučna zajednica mogu da podrže i doprinesu održivom razvoju i prevazilaženju tih nedostataka?
8. Kako bi mladi, žene, marginalizovane i ranjive grupe mogle imati koristi od politika i inicijativa osmišljenih da uspostave i obnove održiv odnos prema prirodi (odnos koji smanjuje rizike po ugrožavanje prirode)?
9. Kako možemo zaštititi prava, kako ljudi tako i pravo na očuvanje prirode, uključujući, između ostalog i lokalno stanovništvo i lokalne zajednice, ekološke aktiviste, žene, omladinu i buduće generacije?
10. Koje bi mogle biti mere/aktivnosti kao i indikatori i metodi utvrđivanja tj. merenja, potrebni za praćenje našeg napretka ka zdravijoj i prosperitetnoj planeti?

Zajdenička pitanja za sva tri dijaloga:

1. Koje aktivnosti smatrate da bi međunarodni sastanak „Stockholm+50“ trebao da inicira?
2. Kako možemo da obezbedimo da sastanak Stokholm+50 bude adekvatno promovisan, da zaključci budu dobro saopšteni širokoj javnosti i da pored novih obećanja i optimizma donese stvarne i opipljive promene?

edan od načina uspostavljanja i regenerisanja pozitivnog odnosa sa prirodom je sigurno kroz institucionalno promovisanje zdravih životnih navika - kretanje i putovanje biciklom, smeštaj u prirodi (kampovanje) - što u oba slučaja vodi ka smanjenoj potrošnji energetskih resursa.
Dobar primer iz prakse je Portugal i Lisabon koje treba slediti u segmentu razvoja bicikliranja (svakodnevnog kretanja biciklom). Portugalski/Lisabonski model je zasnovan na četiri osnovna stuba:

1. Mreža biciklističkih staza - Izgradnja biciklističke infrastrukture - mreže biciklističkih staza (kada postoje građani će ih koristiti) - za kratko vreme moguće je promeniti biciklističke "krvne slike" naših gradova i vratiti ih građanima, oteti ih od automobila. Dok se izgrađuju metro linije (7-8 godina za jednu) moguće je izgraditi na stotine kilometara biciklističkih staza.
2. Parking prostor - Potrebno je uložiti u izgradnju i obezbediti adekvatne parking prostore za bicikle (ispred institucija, velikih kompanije, stambenih zgrada, studentskih domova, pijaca, tržnih centara, autobuskih i železničkih stanica, škola, svuda gde je neophodno.
   Kada bismo do posla vozili bicikl bili bismo zdraviji, opušteniji, srećniji - odličan primer iz prakse je Pariz - program "15 minute city" - https://www.citiesforum.org/news/15-minute-city/ 
3. Finansijska podrška - podrška lokalnih (gradskih) vlasti, kao i podrška državnih institucija (Vlade) je neophodna i to je prvi alat kojim se može postići ubrzano "prebacivanje" građana sa automobila na bicikl. Primer je Lisabon takođe, gde možete kupiti bicikl od 1000 EUR, uz 700 EUR podrške od Vlade i grada Lisabona. 
4. Promena ponašanja - možda i ključni element jer je ljudima neophodno dati ALATE za promene. Potrebno im je dati uslove za vožnju bicikla i promene će se desiti, i to vrlo brzo jer drugog pravca i nema zbog toga što smo zagušili svoj prostor automobilima. Potrebno je učiti decu - kroz brojne programe u koje su uključene i opšte obrazovne institucije. Svakodnevna vožnja bicikla treba da bude sastavni deo životnog stila naših građana, u selima i u gradovima.

U Srbiji je nacionalna strategija za bicikliranje spremna i predstavlja ključni dokument za budućnost razvoja biciklizma/bicikliranja. Izrađena je u okviru projekta Danube Cycle Plans kroz INTERREG program (Dunavski centar za kompetenciju je jedan od partnera) gde su u izradu strategije bile uključene različite zainteresovane strane, od Min. za životnu sredinu, preko Min. Saobraćaja, Srbija Puteva, Pokrajinskog Sekretarijata za životnu sredinu, MUP-a, BATUT-a, pa sve do sportskih i aktivističkih bicilklističkih organizacija i Stalne Konferencije Gradova i Opština. 
Veoma je značajno da se Strategija usvoji što pre kako bi omogućila svim organizacijama i institucijama, kao i lokalnim samoupravama u Srbiji da stvaraju i sprovode programe koji će imati za cilj razvoj bicikliranja i sve veći broj ljudi koji se kreću biciklom na svakodnevnom nivou.

Poštovani Vladimire, hvala za komentar. Da, čini mi se da ste ovo istakli i na sastanku 9.maja.. Uzećemo u obzir prilikom izrade izveštaja. :)

Dijalog 1; Pitanje 3: Svetska zdravstvena organizacija je oformila jednu novu programsku celinu ENVIRONMENTALLY SUSTAINABLE HEALTH SYSTEMS, počev od Ostravske Šeste Ministarske konferencije za životnu sredinu i zdravlje 2017.godine. U skladu sa tim, a naročito zbog povećanih kapaciteta zdravstvenih ustanova u Srbiji uzrokovano pojavom COVID-19 pandemije, neophodno je učiniti korak napred u ovoj oblasti, a za šta već postoje planirane aktivnosti i preporuke od strane SZO. Jedan od načina bio bi da se prvo kvantifikuje "environmental print" svih tipova zdravstvenih ustanova u Srbiji kroz korišćenje nekih indikatora: potrošnja struje (s obzirom da se dobija sagorevanjem lignita), vrsta energenta korišćenog za zagrevanje, dispozicija otpadnih voda u recipijente (kanalizacija, reka), upravljanje otpadom, energetska efikasnost objekata; mogućnost instaliranja solarnih panela za dobijanje struje koja bi se koristila za zagrevanje vode; Nakon sveobuhvatne analize, načiniti listu prioriteta za unapređenje u skladu sa kapacitetima samih ustanova, lokalne samouprave, shodno kategoriji zdravstvene zaštite (primarna - domovi zdravlja, sekundarna - opšte bolnice, tercijerna - klinički centri, specijalne bolnice)

Upravo kao što je gđa Matić Savićević i iznela, suštinski je bitno raditi, najhitnije, na osmišljavanju sistemskih rešenja koja mogu praktično odmah da budu pokrenuta, kako bi se svi resursi drugačije posmatrali i kako bi celokupno društvo odgovornije pristupilo ovoj temi. Ove debate ne smeju ostati na nivou akademskih grupa, treba im dati javni karakter. Debate treba da dovedu do nacrta rešenja, u najkraćem mogućem roku. Tu smo tek započeli proces, ali vreme je da procese započnemo, poprilično je dockan.

Poštovani,

Iskoristiću priliku da se i pismemo obratim u vezi kratkog komentara koji sam dao tokom sastanka u Palati Srbija, i usmeriti se na negativne uticaje aerozagađenja na javno zdravlje.

Srbija treba povećati broj zdravstvenih eksperata u izradi javnih politika, zakona i odluka koje se odnose na upravljanje zaštitom živote sredine i ublažavanje klimatskih promena.

Prvo, u slučaju izrade nacrta nacionalnog Programa zaštite vazduha u Republici Srbiji sa Akcionim planom koji je završen krajem prošle godine, a prema Rešenju o obrazovanju Radne grupe za praćenje i ocenu napretka u izradi Programa i akcionog plana za zaštitu vazduha u okviru Projekta IPA 2014 ’’Razvoj okvira za usklađivanje sa zakonodavstvom EU u oblasti vazduha, hemikalija i horizontalnih pitanja’’ (EAS3) koje je potpisao tadašnji ministar Goran Trivan na dan 24.10.2019. godin, od ukupno 19 članova radne grupe samo su dva člana bili predstavnici zdravstvenog sektora i to jedan predstavnik Ministarstva zdravlja Republike Srbije i jedan predstavnik Instituta za javno zdravlje Srbije ’’Dr Milan Jovanović Batut’’. Izrada ovog dokumenta je bila od značaja za sprečavanje uticaja aerozagađenja na javno zdravlje što bi nas dovelo do niže stope nezaraznih bolesti i prevremenih smrti. Zahvaljujući Delegaciji Evropske unije u Srbiji i pritisku javnosti ovaj dokument je u konačnici dobio delove koji govore o štetnom uticaju aerozagađanja na zdravlje. Usled kontinuranog izlaganja građana aerozagađenju dolazi do povećanja i zdravstvenog troška koji se posmatra kroz usluge primarnog, sekundarnog i tercijarnog nivoa zdravstvene zaštite što automatski pogađa ekonomiju Srbije. Ljudi koji svakodnevno pate od prekomernog i zakonski nedozvoljenog zagađenja vazduha nisu samo brojevi već živi ljudi koji prema Ustavu Republike Srbije imaju pravo na zdravu životnu sredinu i na blagovremeno i potpuno obaveštavanje o njenom stanju.

Drugo, Vlada Republike Srbije je 2018. godine usvojila Strategiju javnog zdravlja 2018-2026. godine koja se bavi celokupnom zaštitom životne sredine i ljudskog zdravlja. Ova strategija zahteva smanjenje uticaja rizika životne sredine na javno zdravlje, i posebno pominje sprovođenje međunarodnih zakonskih obaveza vezanih za životnu sredinu, poboljšanje stanja životne sredine, reagovanje na klimatske promene, i smanjenje emisije štetnih gasova iz industrijskih postrojenja, sistema grejanja domaćinstava i transporta za 20% u odnosu na 2015. godinu. Kao podrška ovih projekata donesen je Zakon o javnom zdravlju koji se bavi aktivnostima za zaštitu javnog zdravlja Republike Srbije i obuhvata primenu procene rizika za zdravlje stanovništva na osnovu katastarskih registara izvora zagađenja, praćenja i procena zdravstvenog stanja građana i procene rizika po zdravlje koji se odnose na uticaje životne sredine.

Treće, izrada i usvajanje javnih politika, zakona i odluka koje se odnose na upravljanje zaštitom živote sredine i ublažavanje klimatskih promena treba biti zasnovano na činjenicama koristeći znanja međunarodne i domaće naučne zajednice, a što podrazumeva da se uvrste i naučna saznanja iz oblasti politika javnog zdravlja. Osim toga, tu je i nacionalna javna zdravstvena ustanova Republike Srbije koja vrši analizu koncentracije zagađujućih materija u vazduhu, Institut za javno zdravlje Srbije „Dr Milan Jovanović Batut“. Ovaj institut svake godine objavljuje podatke o kvalitetu vazduha putem Zdrаvstvеnо-stаtističkog gоdišnjаka Rеpublike Srbiје, u kojem su istaknuti gradovi gde zagađenje vazduha prekoračuje ograničenja. Ovi izveštaji se već godinama objavljuju, a politički faktori ne uvažavaju značaj ovih podataka kako bi dali brz zdravstveni odgovor usmeren na smanjenje štetnog uticaja zagađenja vazduha po javno zdravlje. Ovaj institut je 2020. godine prepoznao značaj praćenja kvaliteta vazduha za procenu uticaja zagađenog vazduha na građane Srbije, a zaključci potvrđuju da se trend slabe zastupljenosti praćenja zagađenja česticama PM10 i PM2,5 nastavio, što može da ima ozbiljne posledice na javno zdravlje – a što je navedeno u ’’Izveštaju o zaštiti kvaliteta vazduha na nivou lokalne samouprave u Republici Srbiji’’ koji je objavljen 2020. godine od strane Programa Ujedinjenih nacija za razvoj (UNDP), u saradnji sa Stalnom konferencijom gradova i opština (SKGO).

Podaci Evropske agencije za životnu sredinu iz 2019. godine pokazuju da su praškaste čestice PM2.5 uzrokovale 11 400 prevremenih smrti u Srbiji od ukupno 25 000 zabeleženih u zemljama Zapadnog Balkana (Albanija 4 000, Bosna i Hercegovina 5 900, Kosovo 2 800, Crna Gora 900, Severna Makedonija 3 400) što pokazuje da Srbija snosi najvći zdravstveni trošak u ovoj regiji.

Imajte na umu da nacionalni standardi kvaliteta vazduha nisu usklađeni sa poslednjim smernicama Svetske zdravstvene organizacije o kvalitetu vazduha.

Takođe, zamolio bih sve da ne upotrebljavaju termin ‘’bezbedan nivo zagađenja’’ jer ne postoji. Ocene o kvalitetu vazduha (odličan, dobar, prihvatljiv, zagađen, jako zagađen) dobijamo na osnovu indeksa kvalitete vazduha što ne znači da je vazduh ‘’bezbedan’’ ili ‘’zdrav’’ posebno za živo ranjivo stanovništvo i one koji će tek biti rođeni.

Ovo su sve činjenice, a liderima ostaje da ih uvrste u njihove buduće procese donošenja odluka i time pokažu spremnost za odgovorno upravljanje sa ciljem postizanja zdravije, čistije i održivije budućnosti Srbije.

S poštovanjem,

Srđan Kukolj

Centar za unapređenje životne sredine je objavio analize istraživanja o direktnom merenju otpada od hrane iz domaćinstava i iz komercijalnih objekata u Beogradu, i Analizu navika i stavova građana Beograda o generisanju otpada od hrane, u toku septembra i oktobra 2021. godine. Ova istraživanja su urađena uz podršku i u skladu sa metodologijom Programa Ujedinjenih nacija za životnu sredinu (UNEP) za merenje globalnog indeksa bacanja hrane.

Sumarno posmatrane vrednosti ova dva istraživanja ukazuju da je ukupno generisan otpad od hrane u Beogradu, na godišnjem nivou, oko 205.000 tona ‐ odnosno oko 40.000 tona iz komercijalnih objekata, i 165.000 iz domaćinstva. Posmatrano u odnosu na ukupan broj stanovnika, dolazimo do podatka da svaki stanovnik Beograda godišnje baci 134,6 kilograma jestivih i nejestivih delova hrane. To smešta Beograd u vrh evropskih gradova po količini generisanog otpada od hrane, kada se uporedi sa drugim gradovima prema UNEP‐ovom Globalnom indeksu otpada od hrane.

Rezultati društvenog istraživanja “Zašto i kako pravimo otpad od hrane?”, ukazuju da četiri okolnosti najčešće utiču da se hrana na kraju baci: U skoro polovini domaćinstava hrana se baca zbog toga što se skuvalo previše i nagomilali su se ostaci. U nešto manje slučajeva hrana se baca zbog toga što se pokvarila (44,6%), zbog isteka roka trajanja prehrambenih artikala (40,2%), i zbog toga što je zaboravljena u frižideru/zamrzivaču (17,3%).

Gore pomenute analize, možete pogledati na linku https://cuzs.org.rs/publikacije/

Takođe, rezultati istraživanja „Potrošnja energije u domaćinstvima u Republici Srbiji“, koju je objavio Republički zavod za statistiku, ukazuju da više od 50% domaćinstava u Srbiji koristi frižidere koji su stariji od 9 godina.

Kako bi se (barem) delimično rešio navedeni problem, predlažemo sledeće:

• Informisanje i obrazovanje stanovništva o načinima smanjenja količina otpada od hrane,
• Uvođenje i primena sistema primarne separacije za otpad od hrane iz domaćinstva, zajedno sa ostalim biorazgradivim otpadom,
• Uspostavljanje/izgradnja sistema kompostiranja otpada od hrane, zajedno sa ostalim biorazgradivim otpadom,
• Subvencije za nabavku novih frižidera za domaćinstva,
• Sprovođenje redovne inspekcijske kontrole komercijalnih objekata u vezi pravilnog odlaganja/zbrinjavanja otpada od hrane,
• Usvajanje Zakona o upravljanju viškovima hrane, po ugledu na Republiku Francusku,
• Usvajanje izmena Zakona o porezu na dodatu vrednost, kako bi komercijalni sektor bio oslobođen (barem delimično) plaćanja PDV-a na doniranu hranu, po ugledu na veliki broj evropskih država,
• Izmene i dopune Pravilnika o deklarisanju, označavanju i reklamiranju hrane, u delu koji se tiče deklarisanja rokova trajanja, shodno najavljenom zakonodavstvu Evropske unije.

Upravljanje plastičnim otpadom u Srbiji nije posebno izdvojena oblast, a u domaće zakonodavstvo nije implementirana EU Direktiva o jednokratnoj plastici. Izveštaj o Upravljanju otpadom 2011-2019 Agencije za zaštitu životne sredine pokazuju da 13% komunalnog otpada činio plastični otpad, to znači da je na deponijama u Srbiji završilo oko 325.000 tona plastičnog otpada. Prema Izveštaju o upravljanju ambalažom i ambalažnim otpadom u RS u 2020. godini Agencije za zaštitu životne sredine reciklirano je samo 10.000 tona PET boca, pored ovog materijala ne postoji organizovana reciklaža drugog otpada iz domaćinstva osim čepova kroz humanitarne akcije.

Zakonom o ambalaži i ambalažnom otpadu uvedeno je načelo produžene odgovornosti proizvođača. Uredba o utvrđivanju Plana smanjenja ambalažnog otpada propisala je ciljeve za reciklažu plastičnog otpada do 2024. godine, a Program upravljanja otpadom za period 2022 – 2031. godina predvideo je cilj za reciklažu plastike od 50% za 2025. godinu. Ove ciljeve će biti teško ispuniti bez uvođenja depozitnog sistema za ambalažu, iako je još početkom 2020. godine izrađen Nacrt Zakona izmenama i dopunama Zakona o ambalaži i ambalažnom otpadu kojima se predviđa obaveza uvođenja depozitnog sistema, ni do početka 2022. godine nije učinjen nikakav dalji pomak.

Program upravljanja otpadom u RS za period 2022-2031, predvideo je implementaciju Direktive za jednokratnu plastiku u upravljanju kesama tregericama, jer postojeće stanje u Srbiji potpuno odstupa od regulative Evropske unije. U Srbiji su 2018. godine, Zakonom o naknadama za korišćenje javnih dobara, obaveze plaćanja naknade za životnu sredinu oslobođeni proizvođači oksodegradabilnih kesa (plastičnih kesa sa aditivom), a ove kese se u javnosti pogrešno nazivaju biorazgradivim. Time su kese zabranjene u Evropskoj uniji od 3. jula 2021. godine dobile u Srbiji nezvanični status ekoloških kesa za koje se ne plaća naknada za životnu sredinu, čime budžet svake godine izgubi oko 1,5 miliona evra. Kako Zakon nije jasno definisao razliku između biorazgradivih kesa i oksodegradabilnih kesa, veliki broj proizvođača označava svoje kese kao biorazgradive (biodegradabilne) i dovodi potrošače u zabludu da se one biološki razgrađuju bez štete na životnu sredinu.

Imajući u vidi sve prethodno navedeno, predlažemo sledeće aktivnosti:

• Hitno uspostavljanje depozitnog sistema za PET ambalažu,
• Potpuna zabrana upotrebe oksodegradabilnih kesa,
• Usvajanje Programa i plana za izbacivanje jednokratne plastike.

Pošumljavanje je ključno za borbu protiv klimatskih promena, zaštitne i regulatorne funkcije šuma sagledavaju se u odnosu na vazduh, vodu, zemljište, predele, buku, skladištenje ugljenika u biomasi i socijalnu i kulturnu funkciju šuma. Prvi Nacionalni program adaptacije na klimatske promene (nacrt 2015), kao odgovor na klimatske promene prepoznaje podizanje šuma kao preventivnu meru. Takođe isti dokument kao veliku značaj šumarstvu i za celokupno društvo, navodi zaštitnu funkciju šuma i podizanje novih šuma što sve može doprineti adaptaciji više sektora društva na klimatske promene.  Prema podacima iz Strategije poljoprivrede i ruralnog razvoja Republike Srbije za period 2014 – 2024. godine i Nacionalne inventure šuma iz 2009. godine, stepen šumovitosti u Republici Srbiji je 29,1%, dok bi prema postavljenim ciljevima u Prostornom planu Republike Srbije od 2010. do 2020. godine, optimalna šumovitost trebalo da bude 41,4%. Prema podacima sa sajta Svetske banke i Eurostata, šumovitost Srbije je na svetskom nivou (oko 30%), a zaostaje za prosekom EU (39%), odnosno Srbija je zemlja sa najnižim stepenom šumovitosti kada posmatramo zemlje iz okruženja. Posebno se ističe AP Vojvodina sa ispod 7% površine pod šumama i na taj način predstavlja područje sa najnižim stepenom šumovitosti u Srbiji. Da bi se dostigla optimalna šumovitost predviđena prostornim planom AP Vojvodine, šumovitost bi trebalo da se uveća više nego duplo. U 14 opština AP Vojvodine stepen šumovitosti je ispod 1%. Područje AP Vojvodine po svim parametrima je područje izrazito ugroženo eolskom erozijom i sušom, te zahteva što hitnije delovanje u cilju ublažavanja ovih efekata.

Kao poseban aspekt implementacije zelene infrastrukture prepoznati su šumski zaštitni pojasevi. Zaštitni pojasevi predstavljaju element šumske vegetacije koji utiče na unapređenje stanja životne sredine i smanjenje rizika od hazardnih pojava i procesa koji utiču na degradaciju zemljišnog prostora. Za više detalja pogledajte na linku: https://www.rs.undp.org/content/serbia/sr/home/library/environment_energy/guidelines-for-establishment-and-maintenance-of-forest-windbreak.html

Publikacija Smernice za proces uspostavljanja i održavanja šumskih zaštitnih pojaseva u Srbiji izrađena je u okviru projekta „Jačanje kapaciteta za unapređeno sprovođenje međunarodnih sporazuma u oblasti zaštite životne sredine“ koji finansira Globalni fond za životnu sredinu (Global Environment Facility – GEF), a sprovodi Program Ujedinjenih nacija za razvoj (United Nations Development Programme - UNDP) u saradnji sa institucijama Republike Srbije. Navedena publikacija  je odličnu osnovu za implementaciju šumskih zaštitnih pojaseva. Za potrebe izrade ovog dokumenta prikupljeni su stavovi relevantnih donosilaca odluka i upravljača, i jednoglasno je ukazano na ekološku vrednost šumskih zaštitnih pojaseva (ublažavanje efekata klimatskih promena, zaštita od eolske erozije, unapređenje biodiverziteta, formiranje turističko-rekreativnih sadržaja i sl.). Istaknuta je i potreba pronalaženja adekvatnog modaliteta za finansiranje procesa uspostavljanja i upravljanja pojasevima.

Republika Srbija do sada nije iskoristila potencijal zelene infrastrukture  tj. za uspostavljanje sistema šumskih zaštitnih pojaseva, što je nanelo velike štete u sektorima poljoprivrede, šumarstva, vodoprivrede, putne i železničke infrastukture, zaštite prirode, turizma, sporta i rekreacije. Šumski zaštitni pojasevi neophodni su za ostvarivanje sledećih ciljeva: zaštita obradivog zemljišta od eolske erozije, zaštita putne i železničke infrastrukture od snežnih nanosa, zaštita naseljenih mesta od polutanata koji se prenose vetrom, vizuelna izolacija komunalnih deponija, zaštita vodenih površina (jezera, bare), objekti od značaja za pčelarstvo, formiranje zasada za proizvodnju biomase, za potrebe energetike, formiranje koridora za obnavljanje i zaštitu biodiverziteta, formiranje sportsko-rekreativne infrastrukture unutar sistema pojaseva (biciklističke i trim-staze, vežbališta na otvorenom, odmorišta, edukativne staze, igrališta za decu, sadržaji za osobe sa posebnim potrebama), povezivanje urbane zelene infrastrukture sa postojećim i planiranim pojasevima; umrežavanje pojaseva u sistem „plavo-zelenih“ i ekoloških koridora, zaštita naseljenih mesta od buke i zagađenja.

Takođe, posebno mesto šumski zaštitni pojasevi imaju u odnosu sa putnom infrastrukturom. Saobraćaj predstavlja jedan od najvećih zagađivača prirodne okoline. Negativni efekti koje prouzrokuju saobraćajnice ispoljavaju se u vidu emisije štetnih gasova i čestica polutanata kao i buka koju emituju motorna vozila. Kao odgovor na takav pritisak potrebna su multifunkcionalna rešenja. Podizanjem zaštitnih pojaseva od visoke vegetacije/drvoreda uz saobraćajnice drastično se redukuju produkti negativnih efekata vozila na životnu sredinu i okolni prostor. Razumevanjem interakcije između šumskih zaštitnih pojaseva i puteva, pojasevi se mogu projektovati da odgovore željenim zahtevima zaštite. Osnovne funkcije pojaseva podignutih duž puteva su: zaštita od negativnih vremenskih uslova, ekonomske uštede, povećanje bezbednosti saobraćaja i unapređenje uslova životne sredine. Na odgovarajući način postavljeni u prostoru, uz pravilan izbor biljnih vrsta; pojasevi doprinose obogaćivanju biodiverziteta, unapređenju životne sredine i obezbeđuju druge ekosistemske usluge.

Potrebno je da se Ministarstvo zaštite životne sredine i druga nadležna ministarstva i preduzeća, povežu i preduzmu odgovarajuće korake na ovu temu. Kako je navedeno, posebnu pažnju u implementaciji šumskih zaštitnih pojaseva treba posvetiti u putnoj infrastrukturu na prostoru AP Vojvodina.